“Djed me je jednom odveo u park. Bilo je hladno zimsko popodne. Djed je imao slabo srce. Išao je iza mene i teško disao. Kad smo došli do zaleđena jezerca, rekao sam: “Gle, zaleđeno je. Mogao bih se malo klizati!”

Djed je bio zabrinut, a kad sam ja krenuo u očaravajuću pustolovinu, doviknuo mi je : “Pazi, ne idi daleko!”

Prekasno. Led je pukao i ja sam vrišteći pao u vodu. Djed se u prvi čas skamenio, a onda je dohvatio komad suhe grane i pružio je prema meni. Čvrsto sam je uhvatio, a on me je svom snagom vukao iz vode. Tresao sam se od studeni i plakao. Brzo su me okupali i strpali u postelju. No za djeda je to bio prevelik napor. Te je noći dobio jak srčani napad i umro. Svi smo se kidali od tuge.

Sutradan sam otrčao na jezerce. Potražio sam i našao onaj komad suha drveta kojim je djed spasio moj i skončao vlastiti život. Sve dok budem živ, taj će komad drveta visjeti na zidu kao znak njegove ljubavi prema meni.

Zato kršćani u svojim kućama drže komad drveta u obliku križa.

Klanjamo ti se, Kriste, i blagoslivljamo te.

Jer si po svojem Svetom Križu otkupio svijet.