Bio je uobičajen radni dan u ordinaciji, negdje oko 8:30, kada je jedan 80-godišnji gospodin ušao u čekaonicu.

Imao je ranu na palcu koju je trebalo pregledati. Odmah je rekao da je u žurbi, budući da ima sastanak u 9 sati. Zamolio sam ga da sjedne i pričeka znajući da će proći možda i više od sat vremena prije nego što će ga netko pregledati.

Stalno je pogledavao na sat. Odlučio sam ga pregledati, budući da nisam imao drugih pacijenata. Pregledao sam ranu. Bila je dobro pa sam razgovarao s drugim liječnikom i dobio potreban materijal za uklanjanje šavova i saniranje rane.

Dok sam mu previjao ranu, upitao sam ga zašto se tako žuri. Bilo je čudno, jer stari ljudi imaju dosta vremena za ono što žele. Gospodin mi je rekao da se žuri u starački dom na doručak sa suprugom. Raspitivao sam se kako je njezino zdravlje. Rekao mi je da je ona tamo već duže vrijeme i da ima Alzheimerovu bolest.

U razgovoru sam ga upitao hoće li se njegova žena ljutiti ako malo zakasni… Odgovorio je da ona više ne zna tko je on i da ga već pet godina ne prepoznaje. Bio sam iznenađen i upitao ga: »A vi i dalje idete svakog jutra kod nje iako ona ne zna tko ste?«

Nasmijao se, potapšao me po ruci i rekao: »Ona mene ne prepoznaje, ali ja nju poznajem…«

Tijelom su mi prošli trnci. Jedva sam suzdržavao suze.

Kada je napustio ordinaciju, rekao sam samome sebi: »To je ljubav koju želim u svom životu.«

Nepoznati autor