Stari Rimljani su govorili „nomen est omen“ – „ime je znak“, što je zasigurno vrijedilo i u ovom slučaju. Naime, njezino pravo redovničko ime je sestra Alojzija. Dobila ga je jer je njezino redovničko oblačenje habita, pri kojem se dobiva i redovničko ime, bilo u vrijeme kada je bl. kardinal Alojzije Stepinac bio u kućnom pritvoru u Krašiću.

U prijevodu, sestra Beba bila je stara kao Metuzalem.

U svojoj je starosti počela zaboravljati kako se obavljaju neki svakodnevni poslovi pa su je druge sestre stalno morale držati na oku da nešto ne zabrlja. Morale su je paziti kao što roditelji paze da mala beba ne pojede nešto što se ne treba jesti, ili da ne gurne prste u utičnicu. Zato su je i počele tako zvati – sestra Beba.

To je ona, naravno, znala. I nije joj smetao taj nadimak, iako joj se nisu tako izravno obraćale; uvijek su joj govorile Vi. Ali činjenica da su je neprestano nadgledale i nisu u nju imale ni toliko povjerenja ni da ju puste da sama pristavi vodu za čaj strašno ju je tištala.

I zato je odlučila uzeti stvar u svoje ruke. Dok su ostale sestre odmarale nakon ručka, ona ih je odlučila iznenaditi i skuhati im puding. No, tek kad je već skuhala puding u vodi, a u posudi sa strane pomiješala šećer i mlijeko s namjerom da i njih poslije ulije u lončić, shvatila je da je nešto zeznula. Otišla je po svoje velike, debele naočale da pročita upute za kuhanje koje su pisale na vrećici.

Kad se vratila, u kuhinji je već bila sestra Marta. Sva sreća da je bila okrenuta leđima sestri Bebi, jer se užasno nasekirala kada je vidjela na što kuhinja liči. Osim što se puding skroz zgrudvao u lončiću, na dnu je bio poprilično zagorio pošto ga sestra Beba nije uopće miješala i stavila ga je da se kuha na najjačoj vatri (htjela je da se brže skuha).

Kada je čula da je sestra Beba ušla u kuhinju, sestra Marta se pribrala i duboko udahnula. S nježnošću i blagošću za koje do maloprije nije ni znala da čovjek može imati rekla joj je:

„Sestro Alojzijo, Vi ste pokušavali kuhati? Mogli ste nas pričekati da Vam pomognemo…“

No, usprkos svoj strpljivosti i ljubaznosti koje je morala čuti u glasu sestre Marte, sestri Bebi su se oči napunile suzama koje su izgledale još krupnije ispod debelih stakala njezinih naočala.

„Vi mi nikad ništa ne date i uvijek mi prigovarate! I što god da napravim, nikad ništa ne valja! Pustite me svi na miru!“, rekla je piskutavim glasom i odmarširala u svoju sobu. Tamo se sklupčala na krevet gdje je zaspala plačući. I nije skinula naočale.

Ostale se sestre nisu previše zabrinjavale – takve i slične epizode već su se događale. Sestra Beba nešto bi zabrljala, malo bi bila tužna zbog toga, a onda sve po starom.

No, ne i ovoga puta. Jer ovoga je puta sestra Beba, nakon što se malo smirila, prišla sestri Jozefini, njihovoj poglavarici, i rekla joj:

„Majko Jozefino, meni ispod prozora mijauče jedna maca. Mislim da bi htjela papati malo mlijeka. Smijem li joj odnijeti malo?“

A kada je sestra Jozefina rekla ono sudbonosno „da“, počela je prava drama.

S jedne strane, sestre više nisu imale problema sa sestrom Bebom u smislu da su morale paziti na nju i da ona ne napravi neki nered. Ali, s druge strane, ta mačka se malo po malo toliko uvukla u samostanski život da bi im bilo draže da imaju one dobre, stare brige, nego ove nove.

Jer već je tog prvog dana padala kiša pa je pitala može li mačka prenoćiti unutra. Može. Može li i idući dan? Može. I tako je mačka dobila svoju kutiju za pijesak koja je bila u sobi sestre Bebe.

Pa zašto mačka ne bi bila i u dnevnom boravku? Može. Pa zašto ne bi bila i u kuhinji? U redu. A eto, slučajno je ušla i u kapelicu tijekom molitve, pa dobro, ne smeta, baš je simpatična, nećemo je tjerati…

I tako je ta mačka postala pravi mali car.

Ne treba spominjati da je soba sestre Bebe gadno zaudarala po mačjem izmetu, pošto ona gotovo nikada nije izbacivala pijesak van. „Meni je to teško“, govorila bi, pa su onda druge sestre preuzele taj dio posla na sebe.

Sestre su sve to trpjele zbog mira u kući.

No, ako pustiš korovu da slobodno raste, on ubrzo počne gušiti i smetati i onim dobrim biljkama u vrtu. Tako se dogodilo i u slučaju mačke sestre Bebe.

To je krenulo izlaziti na vidjelo kada bi sestre nešto prigovorile sestri Bebi, primjerice da je u zadnje vrijeme počela zanemarivati svoje samostanske obaveze, što se prije nije događalo. Počela je kasniti na molitvu, na zajednički objed, a koji puta čak i na misu. A nakon što bi je korile, sestra Beba bi se počela žaliti svojoj mački.

Jednom se to dogodilo i pred sestrom Terezijom – sestra Beba je prosula čaj po podu jer je u jednoj ruci držala svoju mačku, a u drugoj čaj. No, umjesto da obriše pod, osvrnula se oko sebe, vidjela da nikoga nema, i nastavila ići dalje. Nije vidjela sestru Tereziju pošto je ona upravo silazila stubama.

„Sestro Alojzijo! Zar niste vidjeli da ste prosuli čaj?“

„Ju, hvaljen Isus i Marija sestro Terezijo! Joj, možda mi je malo iscurilo… A to će se samo osušiti“, rekla je uz blagi osmijeh.

„Šta malo, pa to je dovoljno da se ta mačketina okupa! Ajde, manite se te mačke, zna ona i sama hodati. Brzo, po krpu, da se ne bi još netko tu razbio.“

„Sestro Terezijo! Pa ne možete me tako vrijeđati! Nemate nimalo poštovanja!“

„Ajde pokažite malo poštovanja i Vi prema nama koji moramo po cijele dane trpjeti Vaše glumljenje doktora Doolittlea! Bitnija Vam je ta mačka nego neka vaša sestra koja bi tu mogla pasti i ozbiljno se ozlijediti!“

Sestra Beba se na te riječi okrenula mački i počela joj šaptati: „Dobra maco, lijepa maco, ne slušaj što ova zločesta teta govori… Nisi ti nikakva mačketina, ti si naajljepša maca na svijetu… Da! Ma da!“

A mačka joj je odgovarala predući.

Kada je podigla pogled, sestru Bebu susrela su dva oštra oka sestre Terezije. U jednoj je ruci držala partviš, a drugom rukom je zahtijevala da joj preda šalicu s čajem. Nakon što je uzela šalicu i dala partviš, sestra Terezija je rukom pokazala i na mačku. Sestra Beba se malo odupirala, ali sestra Terezija je bila nastavnica u školi i znala je kako postići ono što želi. Kada je primila mačku, odmah ju je spustila na pod. Dobila je snažan poriv da ju snažno šutne nogom, ali se suzdržala i samo rekla: „Šic!“ Već je i to bilo previše za sestru Bebu.

„Maco!“, uzviknula je i tužno pogledala za njom dok je trčala dalje od njih.

„Vidite što ste napravile, Vi, mrziteljice mačaka! Reći ću Vas majci Jozefini!“

No, sestra Terezija nije se dala smesti. Stajala je tamo nepomična, s bezizražajnim izrazom lica, i prstom pokazala na lokvicu čaja.

* * *

Dok su istoga dana sjedile za stolom i večerale, sestra Jozefina je govorila o novoj duhovnoj obnovi koju će uskoro održati sestre u samostanu. Nije znala koju bi temu odabrala, pa su sestre zajedno o tome razgovarale i davale svoje ideje.

Sestra Beba je, kako je to već i činila tjednima prije toga, za stolom sjedila s mačkom u krilu.

„Maco, a što ti misliš, koja bi bila dobra tema duhovne obnove?“, pitala je mačku i nagnula uho prema njoj. Mačka joj je šapom dotakla uho, na što se ona zahihotala kao zaljubljena djevojka.

„Maca predlaže da tema bude: ‘K svojima dođe i njegovi ga ne primiše’“, reče i oštro pogleda sestru Tereziju, koja se pak pravila da ne vidi te tajne signale.

No, sestri Jozefini je takvih igrica i glupiranja već bilo dosta – pa ipak su bile u samostanu! Stoga joj je, pomalo umornim glasom, rekla:

„Sestro Alojzijo, dokle ćete Vi s tom mačkom pričati kao da je jedna od nas? Molim Vas da ju sklonite barem sada, dok jedemo.“

„A ne, pa zašto, čemu? Pa kome ova maca smeta? Ona je čista, kupam ju i–“

„Sestro Alojzijo, molim Vas.“

„Ne! Ne mogu dopustiti da me odvojite od ove mace! Ona me voli najviše na svijetu, više od bilo koga drugoga! Ona je jedina osoba koja me cijeni i poštuje u ovom samostanu! A i ja nju volim svim svojim srcem i ne mogu dopustiti da me netko odijeli od nje!“

Kada je vidjela koliko je ova jednostavna zamolba uznemirila sestru Bebu, koja se već sva bila uzjapurila i ustala, čvrsto stežući mačku u rukama, sestra Jozefina je znala da taj korov mora iščupati iz korijena. Tako da se i ona ustala, a bila je znatno viša, jača i mlađa od sestre Alojzije. Govorila joj je strogim, ali smirenim glasom.

„Sestro Alojzijo, ovoga trenutka ćete otići sa sestrom Ivom do laptopa. Ona će fotografirati mačku i sastaviti plakat na kojem će napisati da poklanjamo mačku. Čim ga isprinta, Vi ćete ga zalijepiti na kapiju samostana. A mačka će do kraja večeri ostati u Vašoj sobi, zatvorena.“

„Majko Jozefino! Pa što je ta jadna maca skrivila? Pa kako će ona bez mene?“

„Sestro Alojzijo. Ne zaboravite da ste vi redovnica. Ne zaboravite na svoj zavjet poslušnosti. Pa zar je ta mačka postala Vaš bog? Ne želim čuti nikakva prigovaranja. Ništa. U tišini i smjesta učinite ono što sam zatražila. I ne zaboravite zaključati mačku u sobi i ključ donijeti meni.“

Sestri Alojziji brada je zadrhtala, ali je tiho i polako s mačkom u rukama, prateći sestru Ivu, izašla iz blagovaonice.

I već dok je sa sestrom Ivom lijepila plakat na samostansku kapiju, prišla je neka žena i stala gledati plakat.

„Oprostite, poklanjate li vi neku mačku?“

„Da, da, imamo jednu mačku koja je nekoliko tjedana bila kod nas u samostanu. Želite li ju vidjeti?“, pitala je gospođu sestra Iva. Sestra Alojzija samo je tužno gledala u pod i šutjela.

„O, da, voljela bih ju vidjeti! Kada mogu doći?“

Sestra Iva brzo je zbrojila računicu u glavi i kazala: „Pa, zapravo, možete odmah.“

Na to je sestra Alojzija trznula glavom i pogledala prema njima, ali se odmah sjetila da je pogriješila pa je pognula glavu. Onda se sjetila i svoje mace pa joj je kapnula pokoja suza na tlo…

* * *

Za samo petnaestak minuta već se svih pet sestara okupilo na ispraćaju mačke. Upravo je sestra Alojzija, po izričitoj naredbi sestre Jozefine, trebala predati mačku njezinoj novoj vlasnici. Stavile su ju u jednu staru kartonsku kutiju na kojoj su probušile nekoliko rupa za zrak.

U tišini, sa suzom u oku, sestra Beba dala je kutiju gospođi, gledajući u pod. Nakon toga je pitala sestru Jozefinu za dopuštenje te je otišla u svoju sobu.

Ponovo se sklupčala na krevet i plakala. No, tada joj je došla sestra Jozefina, toplo ju pogledala i nasmiješila joj se.

Sestra Beba je sjela na krevet i rekla: „Oprostite, znam da sam pogriješila…“ Potom je opet briznula u plač.

A sestra Jozefina ju je zagrlila i držala ju u zagrljaju dok se nije smirila.

Svatko je svakome brzo oprostio i brzo su se zaboravile sve neugodnosti od tog vremena kada je sestra Beba imala mačku. Svejedno, često su se znali sjetiti toga, ali kroz smijeh, i uvijek bi pričale dogodovštine o ‘časnoj mački’ – a dogodovština nije nedostajalo.

Napomena: ove priče su u potpunosti izmišljene te je svaka sličnost sa stvarnim osobama ili događajima slučajna.